Mesto kojim zna da protiče moja Leta

i opet ćeš doći. Ali, moraš čekati da opet poželim boje, i njima obojim svoje nade i uplovim u mirise želja mi svojih, i zaronim u dubine mi sopstvene volje. E tek onda ću ostaviti tragove svoje i želećeš me opet, iznova i iznova.

Raduje me što je tako moram priznati. Negde potajno sam to uvek i priželjkivala. No, teško je srušiti bedeme tvoje. Ipak si ti veštiji u njima od mene. Ja bedeme nikad nisam ni pravila, a ni umela. Teško srušiti, a tako lako preleteti.... I slatko se svaki put nasmejem, dok letim i gledam. Sipam prah svojih misli i zalepršam krilima taman koliko da osetiš da sam bila tu. I nestanem, jer znam da ćeš krenuti za mnom.

Ne ljuti se na mene što poželeh imati krila i leteti tvojom voljom. Seti se, ni ja se nisam ljutila kada si sebično delio moje boje! Naprotiv, nudila sam ti ih sve više. A za košulju ne znaš, i nikada nećeš ni saznati. Košulji sam navodno pokidala dugme. Dugme zadrzah, a košulju poslah na peglanje.I dok mi govoriš o tvom karantinu i Big Ben-u, osetim da gubim snagu, volju, misli, želju i zato te molim rastvori me kao šumeću tabletu u čaši punoj tebe. Rastvori me...