Čekam broj u hladu na +33
S lakoćom sam ja prelazila tu uzbrdicu stalno. I nisam se obazirala na šupljine oko sebe. Koračala sam hrabro, svojim onim dobro poznatim vojničkim stavom... Ma udarala sam samosvesnim galopom! Ne kažem da danas nisam. Jesam, ali nekako , mlako. I čekam taj dvocifreni broj u hladu.
Čekam... ali ga nema! Pitam se je li cela ona priča imala uvod?! Vraćam senke. Gledam u drvo. Osetih mu pogled čudan. Bledo crne levis pantalone, bordo košulja i torba u stranu. Na prvi pogled totalno nebitan! Nije vredan jednog mog pogleda. Vraćam se opet i razmišljam. Nižem alternative, jednu za drugom. Stalno se iznova ispitujem. Da li grešim?! hm... Jesam li ja to osetila zrno zbunjenosti u svom zraku?
Toplo je i previše. Brojim stanice do one svoje, poslednje. Opet mu osećam pogled na svom obrazu. Znam, čistota obraza se ne sreće svaki dan na ulici, u prevozu.... Htedoh ga u jednom trenutku preseći pitanjem svoje slobode, no, totalno mi je nebitan, iako nosi košulju moje omiljene boje :-).
Vraćam se svom životu i svakodnevnici. Mojim pričama i slobodi. Širim krila... a volim kad ostavim trag u zamahu svoga perja.
