Maskarada
Javni poziv za sve one sa maskama i bez istih beše okačen na berzi srama. Ponosno pohrliše gladni i žedni sopstvene sreće i zadovoljstva, jer nisu umeli osetiti isto za svoga života. Pomislih da se poigram malo sa svojom srećom, zaigram u balskoj haljini srama, ukrašenoj crnom svilenom čipkom požude, sa sve korsetom koji mi istiha grudi steže.
Pokidah ponovo bisernu ogrlicu i pogazih reč nedorečenu! Savih se opet u svoje gnezdo. Otvorih moju crnu kutiju i uzeh još jednu ogrlicu. Ovog puta biseri nisu bili beli. Što li sam se danas obukla u crno? Vetar u kosi. Zvonim, ali niko ne otvara.... čujem cvrkut, okrećem se i spazim gnezdo. Majke nema, a oni tužno cvrkuću. Bilo ih je troje i svi su bili isti, identični. Pozvonila sam opet i vrata se otvoriše! Uh.... turn the page. beše mi lakše! Isterah djavola iz sebe.
Krenuh i ja na tu maskaradu, iako dobih upozorenje. Kako volim taj izazov; kako volim sebe što svesno zaigram opasne igre! Tamo sam i njega srela. Opasnost preti iz svakog mu pogleda upućenog mojoj silueti. Divno li mi grudni koš steže ovaj kaiš korseta, zar ne? Upoznah mu prvo masku, a potom vrlo brzo i njega. Vešt je moram priznati i dobro ume da zavodi. Ali, ništa i niko like moja balska crvena haljina ne ume da ostavi nevidljivi trag osećaja u beskraju. Otišla sam tačno pre ponoći, uz svoje obe mi staklene cipelice, svesna da prinčevi ne postoje, dok se po neka pepeljuga tu i tamo uvek nadje. Doduše samo u maskaradi ;-)
